ZNAKOVI PORED PUTA – Ivo Andrić

Ivo Andrić

Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime, što nikad nije ni napuštalo beskrajne i večite predele nepostojanja. Dnevnički u Andrićevim Znakovima pored puta jeste kratki tekst koji se može napisati u toku jednog dana, u kome pisac ispisuje trenutno raspoloženje, viđenje neke pojave, ličnosti, utisak sa puta ili misao koja ga preokupira. Godinama beležene i bez određenog reda pisane, takve zapise pisac sabira u knjigu koja postaje ogledalo njegove duše, a ne dnevnik. Princip organizacije tekstova u knjizi nije tok vremena, kao što je u klasičnom dnevniku, već spontani rad duše koja živo i osetljivo reaguje na svakodnevne podsticaje i prerađuje ih u meditacije i vizije, u snimke predela i ljudi. Spontanost i neobaveznost glavna su odlika takvog, višeg, duhovnog dnevnika kakvi su Znakovi pored puta. Tekst u njima raste i razvija se kao organsko tkivo: Jedan fragment naslanja se na drugi, a ovaj na sledeći, i tako do u nedogled. Ta ograničenost i spontano stapanje manjih tekstova u veće celine, delo, jedno je od glavnih odlika Andrićevog radnog postupka. Kaže sam na jednom mestu: Ja u stvari nisam nikada pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom, sa manje ili više logike, povezivali u knjige romane ili zbirke pripovedaka. Takav radni postupak posebno je uočljiv u Znakovima pored puta. Reč je o kratkim zapisima koji se sami od sebe povezuju u veće celine da bi tako obuhvatili široki spektar života i mnogostruke stvarnosti onako kako se prelivaju u osetljivoj pesničkoj svesti.