ČERNOBILJSKA MOLITVA

I došla je mama. Ona je juče okačila u bolničkoj sobi ikonu. Nešto šapuće tamo u uglu, kleči. Oni svi ćute. Profesor, lekari, medicinske sestre. Misle da ništa ne podozrevam, da ne znam da ću uskoro umreti. A ja svake noći učim da letim... Ko je rekao da je lako leteti?

Noć 26. aprila 1986... Za jednu noć smo se premestili na drugo mesto istorije. Skočili smo u novu realnost, a ispostavilo se da je ona, ta realnost, ne samo iznad našeg znanja već i iznad naše mašte. Pokidane su veze vremena... Prošlost je postala bespomoćna, na nju se nije moglo osloniti, u sveznajućem (kako smo verovali) arhivu čovečanstva nije se našao ključ da otvori ta vrata.

Čudesna i potresna knjiga o černobiljskoj katastrofi. Svedočanstvo od kojeg se ježi koža, a opet književno delo biblijskog tona, poput savremenih psalama običnih ljudi koji su posle ove moderne apokalipse našli reči mudrosti, samilosti i utehe.

Glavni junaci ove nesvakidašnje dokumentarističke proze su i žrtve i spasioci, i deca i vojnici i žitelji avetinjske ozračene oblasti ograđene tablama upozorenja, i naučnici, psiholozi, lekari, preživeli, evakuisani i povratnici. Oni svi u pero Svetlane Aleksijevič govore reči koje se stapaju u jednu, jedinstvenu Černobiljsku molitvu za postradale i one koji će još dugo snositi teške posledice.

„Književni postupak beloruske Nobelovke je snažan spoj rečitosti i neizrecivosti.“ The Telegraph

„Kao u antičkom horu, smenjuju se u ovoj uznemirujućoj usmenoj hronici ruski fatalizam, stoičko herojstvo i crni humor. Ove glasove Svetlana Aleksijevič oblikuje u romaneskne „monologe“ koji ostavljaju nepogrešiv rendgenski snimak ruske duše.“ Publishers Weekly