ANDRIĆ – Komplet

Svi romani u jednoj knjizi.

Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija

„Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti... A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914–1918. i 1941–1944), kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova.“ Ivo Andrić

U mladu jugoslovensku književnost posle Prvog svetskog rata Ivo Andrić je ušao kao zapažena pesnička pojava zbirkama Ex Ponto i Nemiri, koje je uglavnom napisao tokom godina tamnovanja u šibenskom i mariborskom zatvoru 1914–1915, potom u vreme konfinacije u Zenici i Ovčarevu do 1917. i najzad tokom lečenja u zagrebačkoj Bolnici milosrdnih sestara do kraja rata i ujedinjenja južnoslovenskih naroda.

Pošto je u periodu između dva rata, uglavnom putujući i seljakajući se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije, objavljivao samo pripovetke, tokom Drugog svetskog rata, u tišini svoje iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, napisao je svoja tri od ukupno četiri romana, Travničku hroniku (završen aprila 1942), Na Drini ćupriju (završen decembra 1943) i Gospođicu (decembra 1943 – oktobra 1944). Roman-novelu Prokleta avlija objavio je 1954. godine.

Za svoj celokupni opus Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za epsku snagu“, kako stoji u obrazloženju o dodeli nagrade, „kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.“

Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

Sve priče u jednoj knjizi.

Povodom 125. godišnjice rođenja.

„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić

Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

Znakovi pored puta
Sveske
Omer-paša Latas
Kuća na osami

Književni dragulji koji krunišu Andrićev opus!

„Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.“

„Svi umru samo jednom, a veliki ljudi dva puta – jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“

„Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“

„Sve su Drine ovog sveta krive i nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“

„Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.“

U najznačajnije nedovršene prozne celine iz Andrićeve zaostavštine spadaju njegovi zapisi, zapažanja, romaneskne i pripovedačke zamisli, saveti za pisce i beleške o ljudima, pojavama, jeziku i književnosti koje je pisao celog života, od 20-ih godina XX veka, i sabirao ih u celinu koju je simbolično nazvao Znakovi pored puta.

Primer piščeve radionice i svojevrsnu dopunu Znakova pored puta predstavljaju ispisi, citati i zapisi iz brojnih piščevih beležnica čiji je izbor posthumno objavljen pod naslovom Sveske. Pritom, brojni Andrićevi ispisi iz svoje lektire na stranim jezicima (nemački, francuski, latinski, italijanski i španski) prvi put su prevedeni u ovom izdanju i utoliko je ovaj veliki segment iz njegove zaostavštine sada prvi put kompletan.

Najzad, nedovršeni roman Omer-paša Latas, o osmanskom paši srpskog porekla koji je u drugoj polovini XIX veka poslat u Sarajevo da uguši begovski ustanak protiv sultanovih reformi u Bosni, i nedovršena zbirka priča Kuća na osami – prava su kruna i sublimat Andrićevog pripovedačkog opusa.

Objedinjeni među koricama jedne knjige, ovi „usputni“ rukopisi neodvojiv su deo Andrićevog kapitalnog opusa i ključ za razumevanje njegovog književnog postupka i dela.